TRAŽI
istraživanje pitanja
o životu i Bogu
o životu i Bogu
TRAŽI
Napisao: Stiv Sojer
Lična, istinita priča... Još u osnovnoj školi, Stiv Sojer (Steve Sawyer), hemofiličar, oboleo je od HIV virusa I hepatitisa C zahvaljujući neproverenoj transfuziji. Godinama kasnije, sa 19 godina, znajući da je smrt neizbežna, Stiv je iskoristio preostale godine života obilazeći na stotine koledža, razgovarajući sa studentima o onome što je naučio o životu ispunjenom mirom i nadom u najjezivijim okolnostima. Na hiljade studenata koji su čuli Stiva rekli bi vam kako je njegova istinita priča o nadi i Božjoj ljubavi zauvek izmenila njihove živote. Sledeći prerađeni govor Stiv je održao na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari:
U blizini obale Mejna mornarički brod plovio je kroz gustu maglu. Te noći, jedan od pitomaca ugledao je postojanu svetlost u daljini i istog trena obavestio kapetana. „Kapetane, na obzoru je svetlost koja ide pravo na nas. Šta želite da uradim?“ Kapetan mu naloži da signalizira plovilu da promeni kurs. Plovilo odgovara signalom: „Ne, vi promenite kurs.“ Kapetan ponovo izdaje naređenje da se plovilo s mesta ukloni s puta. Odgovor je ponovo bio: „Ne, vi promenite kurs.“ Poslednji pokušaj i marinac signalizira: „ Ovde kapetan ratnog broda mornarice SAD – naređujem vam da istog časa promenite kurs.“ Odgovor je: „Ne, vi promenite kurs, ovo je svetionik.“
Ova priča oslikava kako mi kao ljudi izlazimo na kraj sa patnjom i bolom. Uvek želimo da nam se okolnosti promene, umesto da se mi prilagodima okolnostima. Moj život je savršen primer.
Rođen sam sa hemofilijom, poremećajem krvi zbog čega moje kosti i zglobovi otiču bez razloga. Hemofilija se leči proteinima izdvojenim iz krvi koju pribavljaju dobrovoljni davaoci. Pa, negde između 1980. i 1983. jedan od davalaca, od kojih sam ja dobio krv, bio je zaražen virusom HIV-a. Posledica toga je da su svi lekovi koje sam primio (verovatno na stotine) iz te krvi sadržali virus HIV-a. Na isti način dobio sam i hepatitis C.
Niko mi zapravo nije ni rekao da sam HIV-pozitivan sve do mnogo godina kasnije, kada sam bio u drugoj godini gimnazije. Kad su mi rekli, reagovao sam kao što ljudi obično reaugju kada treba da se suoče s nečim sa čime ne mogu da izađu na kraj. Jednostavno sam poricao da sam HIV-pozitivan i pokušao sam da se pretvaram kao da to nije istina. HIV ne boli kao hemofilija. Kad imaš hemofiliju i zglobovi i mišići ti otiču, to strašno boli. Ali HIV nije imao spoljnih simptoma. Pošto ne možeš da ga primetiš, lako ti je da se pretvaraš da ga nema. Tako su se nosili sa tim i moji roditelji. „Izgledaš dobro, okej, znači okej si“, govorili su.
Sjajan primer ovakvog poricanja je film Montija Pajtona „U potrazi za svetim gralom.“ U jednoj sceni, kralj Artur jaše kroz šumu i nailazi na viteza u ulubljenom crnom oklopu. Vitez mu stoji na putu, a Artur shvata da neće moći da prođe ako ga ne porazi u dvoboju. Bitka započinje i kralj uspeva da nanese nekoliko udaraca vitezovom oklopu. Zatim vrati mač u korice, pokloni se i krene pored njega, ali vitez se usprotivi: „Ne!“. Kralj kaže: „Pa odsekao sam ti ruku!“ Vitez je pogleda i kaže: „Nisi!“ Artur baci pogled na zemlju i kaže: „Pa eno je, leži dole!“ A vitez uzvraća: „To je samo ogrebotina!“ Kralj shvata da će morati gadno da povredi viteza ako želi da prođe. I tako se borba nastavlja i Artur odseče svaki ud s vitezovog tela sve dok od njega ne ostane samo truplo bez glave. I tako, dok prolazi, iz pozadine se čuje vitez koji urla: „Vrati se, kukavice, odgrišću ti kolena!“
Pa, treba li reći da vitez poriče istinu? Nije mogao da se suoči sa činjenicom da je izgubio bitku. I iako je ovo humorističan prikaz poricanja, opasnosti poricanja u stvarnosti su veoma, veoma opasne. Da sam nastavio da ignorišem činjenicu da sam HIV-pozitivan, ne bih preduzeo odgovarajuće mere svaki put kad bih se posekao po prstu i slično, a mogao sam ozbiljno povrediti ili čak ubiti nekoga. Ali i opasnost po tebe samoga kada nešto takvo poričeš je veoma opasna i jako bolna. Kada nešto potiskuješ toliko dugo i pretvaraš se da nije tu, ono raste. I na kraju eksplodira.
Uspeo sam da poričem kako sam HIV-pozitivan otprilike tri godine. Međutim, u završnoj godini gimnazije sam se jako razboleo. Počeo sam da pokazujem simptome bolesti. T-ćelije su bela krvna zrnca koja se bore protiv infekcije, a broj tih ćelija u organizmu pokazuje da li si HIV-pozitivan i da li imaš SIDU. Kada ti broj T-ćelija padne ispod 200, smatra se da si u poodmaklom stadijumu SIDE. Pa, moj broj je bio 213 i u neprekidnom padu. Bio sam jako, jako bolestan i veoma bled, a nisam mogao ni da jedem. Više nije bilo mesta pretvaranju da SIDA/HIV nisu stvarni – bili su veoma, veoma stvarni.
Pošto više nisam mogao da poričem, morao sam naći drugi način da kroz sve to prođem. Najpre sam probao da okrivim nekoga. Pomislio sam da bi bilo najbolje ako bi mi neko prišao i rekao: „Stivene, čoveče, sve je ovo moja greška. Izvini.“ I tako sam odlučio da okrivim čitavu homoseksualnu zajednicu. Lako rešenje. Ali nakon što sam o tome razmislio, shvatio sam da je malo glupo kriviti čitavu grupu ljudi zbog mog problema. Onda sam odlučio da okrivim Boga. E sad, u to vreme još uvek nisam verovao u Boga, ali sam mislio da ako neko ima kontrolu nad čitavom situacijom, onda to mora biti On. I tako sam krivio Boga.
Kada postoji neko mesto ili osoba na koju možeš usmeriti sav taj nagomilani bol, on se pretvara u bes. A na kraju se pretvori u gnev. U tom trenutku bih se sa svime suočavao na isti način: ljutnjom. Kad god bi neko rekao bilo šta što bi me bar malo iznerviralo, pobesneo bih. Udarao u zidove. Rasturao sobu, i slično.
Međutim, otkrio sam da bes ume da ti pomrači um i spreči te da postupiš racionalno. Što je još gore, u tom procesu povređuješ osobe koje voliš. Mnogo bolji način suočavanja s bolom je da plačeš, pošto to nikoga ne povređuje, a zaista mnogo prija.
Pa, jednom prilikom sam bio u sobi i dodirnuo dno. Bio sam jako bolestan i izgubio mnogo kilograma. Vrištao sam, proklinjao Boga, udarao po zidovima sobe, a onda je tata ušao u sobu i zatvorio vrata za sobom. Moj otac je, inače, bivši alkoholičar. Preko Udruženja anonimnih alkoholičara saznao je za koncept Više Sile, učio o Bogu. Tata me je pogledao i rekao: „Znaš, Stive, ne mogu da ti pomognem. Doktori ne mogu da ti pomognu. Mama ne može da ti pomogne. Ni sam sebi ne možeš pomoći. Jedini ko ti sada može pomoći je Bog.“ A onda je izašao iz sobe i zatvorio vrata za sobom.
Pošto sam upravo bio završio sa proklinjanjem Boga, nisam mislio da sam u poziciji da Ga molim za pomoć. Ali nisam imao izbora. Kleknuo sam i kroz suze rekao: „U redu, Bože, ako postojiš, pomozi mi, a ja ću pomoći Tebi.“ U veoma kratkom vremenskom periodu težina mi se povratila, broj T-ćelija je skočio na 365, što je jako dobro. I osećao sam se sjajno. Osećao sam se sjajno... tek tako. I pomislio: „Okej Bože, hvala Ti. Baš lepo od Tebe. Zbogom.“
Maturirao sam i otišao na koledž da polažem test procene pred prvu godinu studija. Tada sam upoznao cimera. Stigao sam tamo, završio test i ugledao visokog, mršavog plavušana koji je stajao u hodniku. Rekao je „Hej, ti deluješ normalno. Hoćeš da mi budeš cimer?“ Pomislio sam: „ Pa dobro ali...“ „Važi.“ Postali smo cimeri, a i najbolji prijatelji. Uskoro sam saznao da je on hrišćanin. U to vreme ja sam imao sliku o tome kako hrišćani izgledaju. Za mene je to bila licemerna, snishodljiva, osuđivački nastrojena osoba. Eto, to će za mene hrišćani uvek biti, pomislio sam. Ali moj cimer je bio drugačiji.
Imao je disleksiju. Primetio sam dok smo učili da bi se u jednom trenutku odjednom isfrustrirao – ja bih do tad već udarao po zidovima i uništavao stvari – a on bi se jednostavno zaustavio, sklopio oči, pomolio se, duboko udahnuo i vratio na posao. To me je oborilo s nogu. Pomislio sam: „Kako može da ne polomi nešto? Moraš nešto da polomiš!“ Zaista me je zapanjilo što je bio u stanju da to učini.
Cimer me je pozvao na ga za prolećni raspust posetim u Dejton Biču. Dok smo bili tamo, počeo je da razgovara s nekim momkom koji je sedeo do nas na plaži. Isprva su ćaskali o običnim, normalnim temama. A onda je moj prijhatelj rešio da se upusti u duboka, teška pitanja. Ja nisam želeo da u to ulazim. Mučilo me je mnogo toga. Teško je biti svestan da ćeš umreti u tako ranom dobu. Sem toga, zaista nisam želeo da pričam o tome s nekim neznancem na plaži, pa sam se nekako isključio iz razgovora. Nastavili su sa razgovorom i u jednom trenutku je moj prijatelj krenuo da objašnjava u šta on kao hrišćanin veruje. Oduvek sam imao tu predstavu o hrišćanima, ali nisam znao u šta zapravo veruju i šta misle. I tako sam slušao šta je pričao.
Ne znam da li bih umeo da objasnim to kao on, ali rekao je nešto nalik ovome: „Naravno, verujem u Boga. I verujem da nas je Bog stvorio kako bismo imali zajednicu sa Njim. Ali mi ne želimo da imamo taj odnos sa Njim, pa Ga guramo od sebe. To odgurivanje Boga, ta pobuna – bez obzira na to da li se radi o svesnom činu ili jednostavnoj nezainteresovanosti – Biblija naziva grehom. Ne dopada mi se reč „greh“, pa zbog toga razmišljam o tome kao o odbacivanju Boga. I pošto smo to učinili, a stvoreni smo za odnos sa Njim, postoji kazna. Kazna za našu pobunu je smrt, umiremo. A postoji i duhovna smrt, kada smo potpuno od Njega odvojeni.“ Pomislio sam: „ Oh, divno.“
I zato sam rekao: „Ali Bog nas voli!“ Odgovorio je: „ Da, ali je i pravedan. Ljubav bez pravde ne znači ništa.“ To mi baš i nije imalo smisla. Zato je nastavio: „Pa zamisli osobu koju voliš više od svega na svetu, za koju bi istog trena dao i život. A onda zamisli da odgurneš tu osobu od sebe i da je dugo ne vidiš. Onda jednog dana ugledaš tu osobu na tridesetak metara od sebe, potrčiš ka njoj i raširiš ruke, a ona te zaustavi i kaže: „Ne, ti si me odbacio, sećaš se?“ A sad zamisli da tako odgurneš Boga, najveću ljubav u svemiru.“
Pomislio sam: „Uh, pa to ne valja.“ A on je rekao: „E vidiš, tu nije kraj, sva sreća. Pošto nas Bog toliko voli i brine za nas, odlučio je da plati kaznu za nas. Poslao je Svog Sina, Isusa, da umre na krstu umesto nas. A pošto je Isus (Bog u telu) živeo bezgrešnim životom, mogao je da plati i kaznu za drugoga. I platio ju je za nas.“
Onda je rekao: „Isus je potom ustao iz mrtvih tri dana kasnije. Pokorio je duhovnu smrt i ponudio nam večni život. Zato nećemo samo umreti, već ćemo provesti čitavu večnost sa najvećom ljubavi u svemiru.“
Odgovorio sam: „Vau!“ „Ali“, nastavio je „caka je u tome što bez obzira na to što nam je ponuđeno, a kazna plaćena, ali ako ne prihvatiš Njegovu ponudu... pa, izbor je tvoj.“ Još uvek mi to nije bilo baš najjasnije, a, srećom, nije bilo ni drugom momku. Moj prijatelj je nastavio „Okej, zamisli da ovuda voziš auto. Ograničenje brzine je 35 a ti voziš 90. Letiš niz put, a policajac te zaustavi i napiše ti kaznu. Da bi platio kaznu, moraš sledećeg dana da se pojaviš na sudu. Ulaziš u sudnicu, kad ono, sudija je tvoj tata. I pomisliš: „Hej, pa to je moj ćale.“ Tata te pogleda i kaže: „Stive, prekršio si zakon?“ Ti odgovoriš da jesi. Onda on kaže: „Kazna 500 dolara ili dva dana zatvora.“ Udari čekićem i to je to.
„Pošto je pravedan i pošten, morao je da ti izrekne kaznu. Ali onda siđe sa mesta sudije, izvadi novčanik i da ti 500 dolara. Pošto te voli, platiće kaznu umesto tebe. Ali ti moraš to da prihvatiš. On stoji s petsto dolara u ruci i kaže „Izvoli“. Na isti način, sa Bogom možeš reći „Ne, ja želim da provedem večnost odvojen od Tebe.“ To je izbor koji ti moraš uraditi.“
Moj prijatelj je rekao da plaćenu cenu prihvatamo molitvom. Rekao je „Prosto prihvatiš Božiju isplatu. To je Božja blagodat. Nije potrebno da je bilo čime zaradiš. Radi se o Božijem poklonu.“ I moj prijatelj se ponudio da se pomoli sa tim tipom. Dok se on molio naglas, i ja sam se pomolio, ali u sebi.
Od tog trenutka moj život je krenuo sasvim drugačijim putem. Više nisam morao da svake noći odem u krevet i brinem da li ću sledećeg dana biti živ. Nije bilo straha od smrti, jer smrt nije bila samo crnilo i tama. Sada kada umrem, provešću čitavu večnost sa najvećom ljubavi u svemiru. Bilo je to takvo oslobođenje.
I moji roditelji su prihvatili otkupljenje. Pomolili su se Bogu, kao i ja. I njihovi životi su poprimili sasvim drugačiju perspektivu. Zapanjujuće je i zamisliti da su mi dopuštali da putujem, daleko od njih, znajući da mi je možda preostalo šest meseci života. A možete misliti koliko im je teško da sede i skrštenih ruku i samo posmatraju kako im sin umire. Zaista nema ničega što bi mogli da učine. Ali jedini razlog zbog koga mogu da se sa tim suoče a ja da se nosim sa tim, je što svi imamo Hrista u svom životu.
„Mogu li da vam ponudim priliku da primite Božje oproštenje? Kad biste imali lek za SIDU, siguran sam da biste mi ga ponudili. Znam kako se stiže do večnosti, to je Božji dar. I zato pokušavam da vam ga ponudim. Ako prolazite kroz nešto sa čime se ne možete suočiti sami i želite da imate nekoga ko će stati uz vas i podignuti vas kad vas čitav svet šutira i zabija vam nož u leđa, onda vas molim da se sada pomolite sa mnom. Ovo nije nikakva magična fraza ili bajanje. I nije nekakav emocionalni trip ili misao. To je početak odnosa sa Bogom. I kao sa svakim odnosom, to zahteva vreme. Zahteva napor. Ali molim vas: ako zaista osećate potrebu da to učinite, nemojte propustiti priliku. Besplatna je.
I zato ću se sada pomoliti. Molitva nema nikakve veze sa zatvaranjem očiju, poginjanjem glave ili sklapanjem ruku i klicanjem „Aliluja!“ Ništa poput toga. Radi se o stavu srca. To je reći Bogu: „Bože, prekršio sam zakon. Odgurnuo sam Te. A sada želim da Ti se vratim prihvatanjem otkupljenja.“ Ako se tako osećate, molim vas pomolite se sada sa mnom. „Gospode Isuse, potreban si mi. Hvala Ti što si umro na krstu za mene. Molim Te da uđeš u moj život i učiniš me osobom kakva sam oduvek želeo da budem. Amin.“
Ako ste se iskreno pomolili, započeli ste najuzbudljiviji odnos koji ćete ikada imati – odnos sa Bogom. A to ne prestaje s molitvom. Odnos sa Bogom je proces. On podrazumeva svakodnevno poverenje u Boga, pokušaj da se ne uvek uradi ono što želimo ili što nam prija, već što mislite da Bog želi da uradite. Ljudi su mi govorili „Hrišćanstvo za tebe funkcioniše i to je sjajno. Ali zar ne bi mogle druge religije da odgovaraju drugima?“ To je dobro pitanje. Ja verujem da nam je Bog ostavio samo jedan put da Mu priđemo – kroz Isusovu smrt na krstu – iako u svim religijama postoji zrnce istine. One uglavnom predstavljaju moralne kodekse. „Uradi to i to sedam puta i približićeš se Bogu.“ Ali ako pokušavaš da se približiš Bogu, koliko je dovoljno? Kako znaš kad si stigao gde treba?“
Mislim da tu hrišćanstvo pronalazi istinu: u Božjoj milosti. Znajući da nikada ne možemo dostići Božje savršenstvo, mi se možemo osloniti na Njegov oproštaj. Cilj je ići Božjim putem, iako ćemo često zabrljati. Praviš greške, ali napreduješ, radiš na tome, uzdaš se u Božiju blagodat. Moliš se. Čitaš Bibliju. Saznaješ šta to Bog želi od tebe. Jednom ćeš dostići mir. Možda se to neće dogoditi dok ne stigneš do neba, ali onda će biti zauvek.
Ako se suočavaš sa simptomima HIV-a, hemofilije ili hepatitisa C, poput Stiva – ili sa drugim životnim problemima – a želeo bi da ti neko podrobnije objasni to što je Stiv pokušao da objasni, molim te pogledaj Upoznaj Boga lično.
| ► | Upravo sam zamolio/la Isusa da uđe u moj život (slede korisne informacije)… |
| ► | Možda bih voleo/la da pozovem Isusa u svoj život, molim vas da mi ovo bolje objasnite… |
| ► | Imam pitanje ili komentar… |
Stiv Sojer je umro pošto mu je od hepatitisa C otkazala jetra 13. marta 1999. Neka te njegova istinita priča ohrabri da primiš Isusa, kao i Stiv. Poslednjih dana svog života, Stiv je želeo da se obrati „samo još jednom studentskom gradu“ .Zbog čega? „Ako je trebalo da dobijem sve ove boleštine koje me ubijaju samo da bi jedna osoba shvatila da može imati odnos sa Hristom, vredelo je. U svetlu večnosti, samo to je bitno.“
Možemo imati večni život, primajući Isusa. Mi ne dosežemo nebo zbog dobrih dela koja činimo. Večni život je besplatan dar onima koji će verovati u Isusa. Iz Biblije…
"Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni." (Jovan 3:16)
"Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na Nj bezakonje svih nas." (Izaija 53:6)
"Zaista, zaista vam kažem: Ko moju reč sluša i veruje Onome koji je mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život." (Jovan 5:24)
"Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, dakle, pobeda?" (1.Korinćanima 15:55)
"I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u Sinu je Njegovom. Ko ima Sina Božijeg ima život; ko nema Sina Božijeg nema život. Ovo pisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da znate da imate život večni i da verujete u ime Sina Božijeg." (1.Jovanova 5:11-13)
Fotografije: Guy Gerrard, Tom Mills © Worldwide Challenge
