Da li je ikada postojao čas kada nije bilo ničega?

Misaono putovanje o početku vremena i poreklu univerzuma…

Da li ste ikada razmišljali o početku ? Šta je to, kažete? Pa znate – bilo šta što se pojavilo prvo. Ili, bilo šta što je prvo bilo ovde, u najranijem trenutku u vremenu. Da li ste ikada napregnuli svoj um da razmišljate o tome?

Čekaj malo, reći ćete, zar nije moguće da u početku nije bilo ničega? Zar nije moguće da pre bezbroj miliona godina nije postojalo baš ništa? To je svakako teorija koju možemo razmotriti. Pa hajde onda da je razmotrimo – ali pre svega putem poređenja.

Recimo da imate veliku sobu. Potpuno je zatvorena i veličine je fudbalskog terena. Soba je zaključana, za stalno, i nema ni vrata ni prozore, niti ima rupe u zidovima.

U toj sobi nema ničega. Apsolutno ničega. Čak ni jedna čestica nečega. Ni malo vazduha. Ni malo prašine. Ni malo svetlosti. To je zapečaćena soba u kojoj je mrkli mrak. Šta se zatim dešava?

Pa, recimo da je vaš cilj da ubacite nešto – bilo šta – u tu sobu. Međutim, pravila su: ne možete iskoristiti ništa što je izvan sobe da biste to učinili. Dakle, šta onda da radite?

Pa, pomislite, šta ako pokušam da stvorim varnicu unutar sobe? Onda će u sobi biti svetlosti, makar i na trenutak. To bi se računalo kao nešto. Da, ali vi ste izvan sobe. Tako da to nije dozvoljeno.

Ali, kažete, šta ako uspem da teleportujem nešto u tu sobu, kao u «Zvezdanim Stazama»? Ponovo moramo reći, to nije dozvoljeno, zato što biste koristili stvari koje su izvan sobe.

Ovde ponovo vidimo dilemu: morate ubaciti nešto u sobu koristeći jedino ono što je u sobi. A, u ovom slučaju, ono što je u sobi je ništa.

Pa, kažete, možda će se malena čestica nečega jednostvano pojaviti u toj sobi ako joj pružimo dovoljno vremena.

Postoje tri problema kod ovakve teorije. Prvo, vreme samo za sebe ne čini ništa. Stvari se dešavaju tokom određenog vremena, ali vreme nije uzrok njihovog dešavanja. Na primer, ako čekate 15 minuta da se kolači ispeku, neće ih ispeći tih 15 minuta, već toplota u rerni. Ako ih ostavite na radnoj površini 15 minuta, oni se neće tamo ispeći.

U našem poređenju, imamo potpuno zatvorenu sobu u kojoj nema apsolutno ničega. Čekanje 15 minuta neće, samo od sebe, promeniti tu situaciju. Pa, reći ćete, šta ako budemo večno čekali? Večnost je jednostavno mnoštvo odlomaka od po 15 minuta zajedno spojenih. Ako budete večno čekali vaše kolače na radnoj površini, da li će ih večnost ispeći?

Drugi problem je u ovome: zašto bi se išta jednostavno „pojavilo“ u praznoj sobi? Bio bi mu potreban razlog zašto bi nastao. Međutim u toj sobi nema baš ničega. Onda šta će se desiti da tako više ne bude? Ne postoji ništa u toj sobi kako bi izazvalo nešto da se pojavi (a opet taj razlog mora da potiče iz sobe).

Pa, reći ćete, šta je sa malenom česticom nečega? Zar nisu veće šanse da se tako nešto pojavi u sobi nego nešto veliko, kao na primer, fudbalska lopta?

To nas dovodi do trećeg problema: veličina. Kao i vreme, veličina je apstraktna. Ona je relativna. Recimo da imate tri lopte za bejzbol, i sve su različitih veličina. Jedna je tri metra široka, druga jedan i po metar širine, a treća je normalne veličine. Koja od ovih loptica ima veću šansu da se stvori u toj sobi?

Ona loptica normalne veličine? Ne! Ista verovatnoća važi za sve tri loptice. Veličina uopšte nije bitna. Nije u tome stvar. Stvar je u tome da li bilo koja loptica za bejzbol bilo koje veličine može jednostavno da se "pojavi" u našoj zapečaćenoj, praznoj sobi.

Ako mislite da ni najmanja loptica za bejzbol ne može jednostavno da se pojavi u sobi, bez obzira koliko vremena prođe, onda moramo doći do istog zaključka čak i kada je atom u pitanju. Nije stvar u veličini. Verovatnoća da se neka mala čestica pojavi bez razloga nije ništa drugačija od toga da se frižider pojavi bez razloga!

Hajde sada da još više rastegnemo ovo poređenje, bukvalno. Hajde da uzmemo našu veliku sobu u kojoj je mrkli mrak i uklonimo joj zidove. I hajde da proširimo tu sobu tako da se proteže u beskonačnost u svim pravcima. Sada ne postoji ništa što je izvan sobe, jer sve što postoji je soba. Tačka.

Ova crna beskrajna soba nema svetlosti, nema prašine, nema nikakve čestice u sebi, nema vazduha, nema elemenata, nema molekula. To je potpuna praznina. Zapravo, možemo je nazvati apsolutno ništa.

Dakle, evo pitanja: ako je prvobitno – pre beskraj miliona godina – postojalo apsolutno ništa, zar ne bi i sada trebalo da bude apsolutno ništa?

Da. Zato što nešto – bez obzira koliko malo bilo – ne može da nastane od apsolutno ničega. I dalje bismo imali apsolutno ništa.

Šta nam to govori? Da ništa nikada nije postojalo. Zašto? Jer, ako je ikada postojalo apsolutno ništa, i dalje bi bilo apsolutno ništa!

Ako je ikada postojalo apsolutno ništa, ne bi postojalo ništa izvan toga što bi prouzrokovalo postojanje bilo čega.

Ponovo kažem, ako je ikada postojalo apsolutno ništa, i dalje bi bilo apsolutno ništa!

Ipak, nešto postoji. Zapravo, mnoge stvari postoje. Vi, na primer, ste nešto što postoji, i to veoma značajno nešto. Stoga, vi ste dokaz da apsolutno ništa nije nikad postojalo.

Dakle, ako apsolutno ništa nije nikada postojalo, to znači da je u svakom trenutku postojalo bar nešto. Šta je to bilo?

Da li je u pitanju jedna ili više stvari? Da li je u pitanju bio atom? Čestica? Molekul? Fudbalska lopta? Džinovska bejzbol lopta? Frižider? Kolači?

Da biste to saznali, pročitajte Nešto.

►	Kako upoznati Boga…
►	Imam pitanje ili komentar…